mjesto slobodnog duha

eng1 fbbutton1 twtbutton1

invaliditet

 

photo:libela.org

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovaj tekst ili ne. Najčešće se pera latim kad sam besna, pa ću priznati da je i ovaj tekst poprilično potaknut besom na neke dogadjaje.

Autorka: Snježana Jolić
Poznata sam kao neko ko ruši predrasude i razbija tabue i stereotipe, pa ovo možete posmatrati kao potvrdu tog mog imidža.
Ne, neću pisati ni o politici, ni o fudbalu, pisaću o onome što sam zaključila iz svog iskustva ali i iz tudjih. Ovim rizikujem da vam se potpuno ogolim, da kažem neke stvari koje se tako lako i ne iznose u javnost. Rizikujem i da možda povredim na neki način neke ljude ili ih razotkrijem, ali je ovo nešto o čemu jednostavno mora da se piše i priča. Potrudiću se da direktno ne ugrozim, ni sebe ni druge.
U našem društvu je uglavnom uvreženo mišljenje da su ljudi sa hendikepom aseksualni. Da im ne treba niti žele seks, ljubav, brak, porodica i sve što ide sa tim. Da su prosto osudjeni da ceo život posmatraju tudju porodicu, vezu, decu... iz prikrajka, i tuguju nad svojom nesrećom. Što bi rekao naš narod, da nosi svoj krst. Jedni sažaljevaju, drugi nad njima tuguju. Cele generacije osoba sa hendikepom se tako vaspitavaju i suzbijaju im se nagoni.
I te kako je i ljudima sa hendikepom potreban partner, ljubav, seks, potomstvo i sve što ide uz to. Većina osoba sa hendikepom i sama se povinuje ovim predrasudama i stereotipima i prosto skoro ništa i ne čini da pokaže kako su i oni društvena bica sa svim društvenim potrebama kao i oni koji gaje predrasude. Žive u svom svetu večno u sebi pateći i naravno, kao posledica te patnje, puni frustracija što se ne mogu ostvariti veze i seksualne odnose. U nekim severnim zemljama su razvili neku vrstu servisa plaćenih ljubavnica, kako bi (većinom muškarci sa hendikepom) ostvarili i seksualne odnose. Koliko je ta praksa dobra, to je diskutabilno, ali sigurno da ljudima pruža neku vrstu kompenzacije. Ipak, postoji deo ljudi sa hendikepom, medju koje ubrajam i sama sebe, koji se svim silama bori da živi jedan normalan zivot, pa i da voli, bude voljen, upražnjava seks i osniva porodicu. Neki imaju više, neki manje uspeha. Puno je prepreka, neuspelih pokušaja, osudjivanja njihovih partnera/ka od strane okoline, ismevanja, javnog izrugivanja... Stavlja se jos jedno obeležje. Sećam se začuđenih lica nekih meni vrlo bliskih ljudi, kada sam im saopštila da sam vec vodila ljubav. Znam da su mislili da mi se to nikada neće desiti i prosto se ta tema preskakala, kao neka kazna ili usud.
Često sam, dok sam bila mladja dobijala pitanja od ljudi, "Je l'ima u tim vasim udruženjima i nekih ljubavi?". Uglavnom su to pitanje postavljali na način kako se postavlja predškolcima. Ja bih onda po malo zlobno odgovarala da u udruženje idem da se borim protiv predrasuda, a da ljubav tražim svuda oko mene. Naravno, posramljeni bi preskakali temu i odjednom ih je zanimala vremenska prognoza. Njima se to prosto podrazumevalo, da samo izmedju sebe osobe sa hendikepom mogu ostvariti neke ljubavne veze i to uglavnom platonske. Naravno, i u udruženjima, baš kao i u svim sličnim malim zajednicama, radja se i ljubav, i znam par divnih parova, a neki imaju i potomstvo. Nikada nisam birala samo partnere koji nemaju hendikep, niti isključivala bilo koje opcije, uvek sam stvarno smatrala da je ljubav svuda oko nas.
U pubertetu kada se bude hormoni i javljaju prvi seksualni porivi, uglavnom sam patila zbog neuzvraćenih simpatija i ljubavi. Kao i sve klinke, maštala sam o princu, rumenoj dečici i kućici na moru. Iako sam išla u školu gde su bila takodje deca sa hendikepom, nekako sam se osećala odbačenom i nepoželjnom. Sećam se koliko sam srećna otišla na spavanje ono veče negde u sedmom razredu, kada sam dobila poljubac u obraz od prvog "dečka". Tokom fakulteta sam na neki način i prestala razmišljati o tome, a onda sam se na trećoj godini bukvalno opsesivno zaljubila u jednog asistenta. Nisam ni u ludilu smela da mu to kažem, jer sam znala da je na fakultetu toliko lepotica. Iako mi je bio posebno naklonjen, mogu slobodno reći da smo se i družili, znala sam da sam "van konkurencije". Mozda bi sa današnjim iskustvom nešto se drugačije ponela, ali kad sve saberem znam kakav bi bio krajnji ishod. Moje poimanje sebe kao žene je bilo skroz urušeno. Mislila sam da nikada neću imati neko seksualno iskustvo, niti vezu. Sva ona pubertetska maštanja su se raspršila kao mehurić sapunice. Upala sam u neku vrstu depresije, i da nisam potražila pomoć jedne divne psihologice, verovatno bi i danas o sebi mislila kao o bezvrednoj lutki. Tek negde oko 25-te sam ostvarila svoju prvu ljubavnu vezu ili nesto sto bi se time moglo nazvati. Da ne bih sad prepričavala svoju ljubavnu hroniku, i pričala sve moje ljubavne uspehe i padove, te pretvorila ovo u blog o sebi, reći cu vam do kakvog sam zaključka došla.
Kao sto rekoh, deo nas osoba sa hendikepom se trudimo da vodimo normalan zivot i na tom polju, ali samo mali deo, stvarno i do kraja, uspe da to ostvari. Naime, dobar deo momaka sa hendikepom koje ja poznajem, iako znam da se mnogi neće složiti sa mnom, su uspeli da ostvare ozbiljne veze jedino ako su stvarno veliki šarmeri, ali ako pored toga imaju i dobar auto i dosta para. Ne kažem da su uz njih samo sponzoruše, ali mislim da je to bio popriličan motiv da progutaju njegov "nedostatak" i izbore se sa osudjivanjem okoline. Tu mislim prvenstveno na one koji su našli devojke koje nemaju (bar vidljiv) hendikep, mada znam da su roditelji branili i nekim devojkama koje imaju hendikep (ali i momcima) da za partnera imaju opet osobu sa hendikepom. Čak mi je i jedan drugar koji ne vidi rekao da on nikada ne bi izabrao devojku koja takodje ne vidi, možda, ali samo možda, neku koja ima drugačiju vrstu hendikepa.
Danas su žene uglavnom svrstane u kategoriju "mesa" i prostog seksualnog objekta. Zavladala je neka hipokrizija na polju braka i porodice, ali kada su žene sa hendikepom u pitanju, onda je to jos izraženije. U našem društvu su inače velika očekivanja od zena. Treba da budu i lepe, i pametne, i dobre supruge, ljubavnice, majke, da imaju dobru karijeru, i ko zna šta sve ne. Čim se posumnja da neka od nas ne može sve to da iznese, baca se anatema. U odnosu na muškarce sa hendikepom, žene sa hendikepom, iako mi opet neće mnogi verovati, mnogo lakše dolaze do seksualnih partnera, ali izuzetno teško i do ozbiljnih veza i braka. Opet, čast izuzecima koje su uplovile u stabilne veze i oprobale se kao supruge i majke. Neke sa partnerom koji imaju hendikep, a neke sa onima kojima se to bar ne primeti. Šta vise, razlog zašto sam i pocela da pišem blog je, što sam pobesnela na silne ponude za "kres" varijante. Često mi kazu "Eto, nisam još to probao, seks sa devojkom koja koristi kolica". Valjda sam im kao neko egzotično voće. Naravno, sve to treba da bude obavijeno velom diskrecije i tajni. Izgleda da im dodjem kao neki eksperiment? Ponekad se osećam kao odbačena krpa zbog toga.
Imala sam nešto ozbiljnijih veza, sa jednim dečkom sam i živela, ali i nekih koje su bile tek usputna vidjanja zarad seksa. Moram da kažem da nisam odmah pravila baš preveliku selekciju, i u početku sam, poneta ponudama kao potvrdom da ipak vredim kao žena, pristajala i na ne baš najbolje varijante. Medjutim, većinu sam sama i svesno odabrala i vodila u pravcu kojem sam želela. Nekada uspešnije, nekada manje uspešno. Ipak, mogu ih svrstati u neke faze i "kategorije" . Prvo su isle one varijante, znaš ti si super osoba i super prijateljica, ali... Onda su došle one, možemo se vidjati, provoditi vreme zajedno, uglavnom u zatvorenom, uz puno strasti i neznosti, ali to je samo izmedju nas, drugi ne moraju za to da znaju. Treće su, ti si super, lepo nam je, dobra si u seksu, dobra si domaćica, super se provodimo sa tvojim prijateljima i lepo mi je sa tobom uopšte, ali znaš, ljudi ce osudjivati, velike su predrasude, daj mi vremena da te upoznam sa mojim prijateljima i porodicom (naravno, vremena nemam na pretek, a onda ni strpljenja ni zelje da cekam do besvesti, tako da smo zavrsili pre ikakvog upoznavanja sa ekipom).
Nekako mi je ironično da, što sam starija, sve više i otvorenije mi izlazu svoje predloge i ponude, od kojih mi se većina gadi. Sa godinama i moj ponos i samopoštovanje su sve veći. Zato sam odlučila da ću se na neki način igrati. Naravno, ne sa tudjim osećanjima, već sa tom "kurvom životom". Odabraću samo ono što stvarno želim i kad želim. Dobila sam potvrdu sebe kao žene, što bi se reklo, eto znam da i to mogu. Jedno znam, a to je da nikada neću odustati od potrage za srećom. Ako je pronadjem, onda će to biti osoba koju ja izaberem, kad je ja izaberem, i samo ako mi sa tom osobom bude prijao i seks i sve ostalo sto ćini lepim zajednićki život dve osobe. Ako ga ne pronadjem, opet ću uživati u životu i svemu onome sto mi pruži, i sreću podeliti sa osobama do kojih mi je već izuzetno stalo, a sa kojima sam povezana krvnim ili prijateljskim vezama.

Komentari   

#6 DjurdjaR 31-10-2014 19:01
Ja valjda treba po ovome da spadam u one koje su se ostvarile po pitanju te ``potrage za srecom`` Moj stav je, kako se postavite, tako cete i proci. Snjezo, svak cast, ali moras priznati da i malo nas ``kojima nesto fali`` ima taj stav u zivotu da nije drugaciji, da su kolica pomagalo isto kao i naocari, da je slusni aparat isto kao i proteza za zube, da su stake samo pomoc nogama, pa se sklanjaju i sebe smatraju manje vrednima. Jednog dana ce kolica biti prihvacena, kao stgo su prihvacene naocare ili zubna proteza, ali mi sami moramo da se izborimo za to prihvacanje, a ne da se sklanjamo pred prvim podozrivim pogledom i prvim stepenikom na putu. Tebi se divim i tvojoj snazi, pogotovo obzirom na temu teksta, jer malo ljudi je spremno o tome da prica otvoreno i iskreno. Ti si osoba koja sebe ceni, a time te cene i ljudi oko tebe i to nikada ne smes da zaboravis. Poenta je ljudi, bez obzira koji hendikep imate (sa akcentom da mrzim izraz hendikep) cenite sebe, time cete pokazati ljudima koji hendikep nemaju ``zube`` i videcete i oni ce vas poceti da cene.
#5 Natalija V. 29-10-2014 08:42
:-) Divan tekst,mozes biti ponosna na sebe ,svoju dobrotu,intelig enciju,hrabrost . Sto se mene tice,svaki muskarac koji nije ostao sa tobom- gubi..i to mnogo. Sto se tice predrasuda ,tu bi samo malo dopunila tekst i svojim i tudjim iskustvima. Kada sam ostala bez posla,nakon 20 godina u kriminalnoj privatizaciji-i nisam jedina- krenula sam na intervjue sa puno nade. Mislim,cega se imam bojati? Iskustvo,vise nego dovoljno,govori m jezike,znam racunare ko svoj dzep. Gospodin koji me je primio ,doruckovao je, i brisuci masne ruke o sako rekao : 42 godine ? Phahahhaha:-) Da neces mozda i da radjas u tim godinama ,ajde,ajde....z nas gde su vrata" To se dogodilo bezbroj puta,jos sa vrata ,ni ne izgovorivsi svoje ime ni dobar dan-piskutava sekretarica bi izjavila : Samo do 30 godina! zao nam je.! Htela sam joj reci ,da je meni zao nje zapravo -jer je polu-gola dosla na posao ,ali verovatno je Gospodin direktor zahtevao taj trend, radi uglednih klijenata i njihovih "potreba" Da ne davim vise-sa druge strane ,neke moje drugarice su uspesne,fakulte tski obrazovane ,situirane- i jezivo usamljene.Placa ju cenu svog uspeha. Jedna mi je placuci rekla : zovu me da izadjem samo sredovecni i matori sponzori,ovi mladi beze jer su bez posla i misle da ne mogu da ispune moje zahteve,a ja samo zelim da me neko iskreno voli ! " Poverila mi se da je u trenucima ocajanja zvala agenciju koja ..hm....omogucu je ..za odredjeni novac,partnera u krevetu i u drustvu na neko vreme. Posle toga je bila jos tuznija. Sustina je u sledecem . STOP PREDRASUDAMA. !!! I jos jednom ti hvala za ovaj divan tekst,trebalo bi malo vise, gospoda koja se bave ljudskim pravima da obrate paznju i na prava ljudi i sa hendikepom,i bez njega ,jer svi trebamo iste stvari,malo paznje i ljubavi. Veliki pozdrav !
#4 Borislav 29-10-2014 04:00
Svaka cast, jako mi se svideo tekst, i razmisljanje uopste, to je jako dobar stav!
#3 Olja 28-10-2014 15:46
Svaka cast na iskrenosti.
#2 debeli 28-10-2014 10:43
Bravo Sneshka........
#1 zvonchica 27-10-2014 19:34
Bravo mila :-)

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Refreširaj

kevric1

Nogopamet
Piše: Raul
Kevrić

Foto

Prijatelji sajta

 

 

cgtvit2  

 

ga-banner-160x80yihr-160x80 wwyc-color rekom baner 160x85 fellowship-2010---taboo sr btj-light-sr-300x100ae66 oilogo2 unicef.jpgcrckarijelogoctrlx.info-bannerbitno160x85cgfudbal222160x85160x80rajainewscrocropped-cf-headline3

 

 

 

 

 

stavtramontana
Balada o
Geleru V dio
Piše: Domagoj
Tramontana

 

Karikatura